Jeste li probali jogu?

Da li vam u poslednje vreme deluje da skoro sve izmiče kontroli? Ako stvarno stanemo i zapitamo se “imam li kontrolu nad nečim sada” koji bi bio odgovor?

Kao strastvena, opsesivna čak, planerka i ex-projektna menadžerka, planiranje i uopšte držanje stvari “pod kontrolom” mi je delovalo kao jedan od najvažnijh zadataka. Volim da imam pregled o svemu šta me očekuje narednog dana, meseca, godine. Neke ciljeve na koje se fokusiram dugoročno i korake koje realizujem na kraće staze.

Pisala sam i pre o tome

Ako ne pre, a ono mi je pandemska kriza pokazala da malo toga zapravo mogu da kontrolišem. U stvari, kombinacija učenja o nervnom sistemu, rada na sebi i okolnosti, pokazale su mi da imam pomalo izvrnuti pojam kontrole i trebao mi je drugačiji pogled na nju.

Teško da mogu da kontrolišem da li ću se i kada razboleti, koliko će me novi izazovi izmoriti, a najmanje od svega, kako će moja sredina, ljudi oko mene reagovati na sve ovo šta se dešava.

Ipak, učeći o nervnom sistemu, skontala sam da kontrolu tražim na pogrešnim mestima. Možda je čak i definicija kontrole ta kojoj treba jedno sasvim novo ruho. I gle čuda, baš to našla sam u mojoj novoj strasti, izučavanju nervnog sistema i bezgranične magije iza ovog aspekta našeg tela.

Uloga našeg nervnog sistema (NS) je petostruka. NS je zadužen za senzacije, percepciju, emocije, misli i akcije.

Kada govorimo o senzacijama, tu nema pregovaranja. One su prisutne sve vreme, a dolaze do nas preko senzornih receptora koji opažaju svetlost, toplotu, dodir…

Iako nemamo kontrolu nad dolaskom svih tih senzacija do nas, i te kako imamo kontrolu nad tim gde ćemo pažnju usmeriti, koja osećanja ćemo imati, o čemu ćemo misliti i kako delati.

I pre nego što nastavim, nene, ovo ne ide u smeru feelgood teorija. Joga smeha i slične ideje o tome da samo treba da mislimo pozitivno i sve će biti ok, pojednostavljuju jednu veoma divnu priču o kompleksnosti našeg NSa i toga zašto nam je izvesna vrsta kontrole korisna i na koji način.

(Natalija Lobanova je uradila ove genijalne crteže na tu temu, pa ni nemam potrebu da dodajem tu nešto novo)

Meni se svejedno svidela ova ideja o tome da imamo kontrolu nad nekim stvarima, ali mi nije išlo u glavu kako se do toga dolazi. Bilo mi je jasno da nije tako lako kao “samo misli pozitivno” i slične nebuloze. I onda sam otkrila zašto.

Napor da stvari vidimo na drugačiji način, da svoja osećanja, misli, ponašanje radimo uz neku nameru je prokleto preteško zato što podrazumeva hemijski i električni angažman našeg nervnog sistema na sasvim drugačiji način od pukog refleksnog.

Za naš nervni sistem to je, čik pogodi, stres! Da, stres. Ali i stres može biti dobar, ako je optimalan (sećate se možda, pisala sam o tome u kontekstu razvoja tkiva). U smislu rada našeg NSa, on je dobar zato što se luče hormoni koji nas dovode u stanje fokusiranosti.

Sve kreće od percepcije, odnosno naše pažnje. Ako bismo kroz jednostavan primer hteli ovo sebi da objasnimo možemo da napravimo nekoliko koraka, onako, bez razmišljanja. Ne deluje previše naporno, ponekad se zapitamo i “otkud mene u ovoj sobi” (u narodu poznatije kao “je l’ sam došla il’ sam pošla). Ali, iste ove korake možemo da napravimo na određeni način, usmeravajući pažnju u npr. spoljašnju ivicu tabana i hodajući koristeći samo nju. Ili hodajući na prstima, ili petama.

To je isto kao kada učimo da sviramo neki instrument ili nove pokrete u sportu. Zadržavam se na motorici, ali mislim da svi lako možemo da se setimo frustracije koju izaziva učenje nove veštine.

Promena ponašanja još je izazovnija jer zahteva hemijski indukovan napor. Ipak, i to ćemo lakše menjati nego kako varimo neku hranu, na primer.

Ono što mislim da je najbolje polazište za rad ne samo na NSu, nego i sa NSom je upravo percepcija. Druga uloga našeg NSa. Ono gde usmeravamo pažnju. To je stvar koju često radimo na časovima i koja je verovatno svima najpristupačnija.

To je naša sposobnost da se fokusiramo na neke od senzacija, otkrijemo njihov smisao i zapamtimo.

Zašto je dobro da menjamo neke stvari? Ne znam. Možda želimo da naučimo nešto, možda da otklonimo emotivni naboj iz nekih situacija. I ranije sam pisala o dobrobitima vežbanja pažnje, pa možete baciti pogled i ovde. Da, nekada su nam potrebne hitne reakcije iz iskustva. Pogotovo kada se nalazimo u stanjima životne opasnosti. Ali da li nam je ovo korisno uvek?

Mračna strana ove priče jeste da se lakše menjamo traumatičnim iskustvima jer se luče hormoni koji utiču na to da smo uzbuđeni i fokusirani.

Ali, imajući u vidu da trauma nije iskustvo samo, već trauma predstavlja ono kako na iskustvo reagujemo i sa čim ostanemo nakon njega, deluje da to donekle možemo da menjamo.

Naravno da su društvene, ekonomske, ali i kulturološke okolnosti od ključnog značaja za dostupnost ovakvih promena, ali i te kako imamo mogućnost da, makar ponekad, uzmemo stvari u svoje ruke.

Ono što je super strava najdivnija stvar na svetu jeste da se promene ne dešavaju u svesnim, budnim, aktivnim, frustrirajućim stanjima, već tokom odmora. Ali, više o tome, u narednom tekstu.