Joga kao živa tradicija

***iz sekcije “Beleške sa MYTT“***

Jedan od prvih zadataka kursa za moderne instruktore joge bio je da odgovorimo na pitanje Šta je za mene joga. Ovom pitanju prethodila je sugestija da na jogu gledamo kao na živu tradiciju, a ne zatvorenu, mrtvu, nešto što je neko postavio vekovima ranije i nikad se to više nije promenilo.

Da bi nešto bilo živo potrebno je da ima životni ciklus. Pa dddd, naravno. Ali šta to stvarno znači? Moram to nešto hraniti: posmatranjem i pažnjom, kao i informisanjem o trenutnoj situaciji, te učenjem. Praksa ne može biti ista pre 200 godina, 50 godina i sad jer ne živimo na isti način, tela su nam se promenila, misli, ritam života… Pa zar nije sasvim u suprotnosti sa ovom praksom pažnje biti nepažljiv, neobazriv ili potpuno zanemariti kako živimo danas??? I to ne kako svi živimo, nego i to da li neko puno sedi ili je čitav dan na nogama. Da li je neko ceo dan u interakciji s ljudima ili ispred kompjutera. Da li se neko suočava sa egzistencijalnim problemima ili nema brige na svetu… Takvo informisanje u kombinaciji sa savremenim saznanjima iz kineziologije, biomehanike, kao i vežbi svesnosti, nužno će uticati na to kako naša praksa izgleda.

Često mi je na umu ovo – kako se primenjuje praksa nenasilja kada prolazimo pored nekog ko nasilje trpi? Ili kada guramo u položaj nekog ko je već 20 godina maratonski sedač? Mislimo li o pohlepi kada sebe guramo u isti? Sve ideje (i) iz joge.

A kad smo kod toga, nabacujem i jedan meni zanimljiv citat iz poprilično problematičnog ali i dalje uticajnog izvora iz 15. veka – Hatha Yoga Pradipika-e:

“Jogin bi trebalo da vežba hatha jogu u maloj sobi, smeštenoj na usamljenom mestu, od 4 kvadrata, bez kamenja, vatre, vode, bilo kakvih smetnji, u zemlji gde se pravda pravilno primenjuje, gde žive dobri ljudi a hrana je lako dostupna i ima je dovoljno.”

Ne kažem da se uhvatimo ovih reči doslovno, jer pobogu – ko još ima sobu za jogu? A i zato što je taj tekst na više mesta poprilično problematičan. Moja poenta je da čak i u slučaju da hoćemo da pratimo neka zaokružena uputstva, čak i ti izvori otvaraju prostor za promišljanje dalje od 4m2 koja izdvajamo za jogu.

Pa kada pozivamo ljude da misle lepe misli, samo pozitivno, fokus na unutra i sl, setimo se i ovoga. Možda im je malo teže da jogu radimo u zemlji u kojoj se pravda ne primenjuje pravilno, hrane iako ima, možda nije svima lako dostupna (pogotovo ne ako govorimo o stvarno hranljivoj hrani), a da ne pričamo o nemanju sobe za jogu (ili sobe uopšte).

Da odgovorim na pitanje sa početka. Joga je za mene sada poziv na istraživanje i otkrivanje kroz praksu pažnje i osetljivosti prema unutrašnjem i spoljašnjem svetu. Hranim je informisanjem i edukacijom, to obrađujem, varim kroz isprobavanje, vežbanje, nakon analize i refleksije eliminišem šta ne treba, pa usvajam i primenjujem ono što je relevantno za mene kroz praksu i život.

I dodajem sebi pitanje: Kako ja to vraćam svetu? Uh, teško pitanje, ali nadam se stvaranjem boljih odnosa, pažljivijim posmatranjem i slušanjem potreba drugih i mojih, imanjem razumevanja za druge i sebe, izazivanjem sveta i sebe na rast ali kroz radoznali i zajednički trud. Volela bih da to bude i stvaranjem šarenolikijeg, nežnijeg i promišljenijeg pokreta, kroz učenje anatomije i biomehanike, putem organizovanja ljudi, podrške za najosetljivije, pomaganju u zajednici na veoma konkretan i opipljiv način.