Jogičko trčanje: priča iza ideje

April posvećujem trčanju i to konceptu koji sam sama izmislila – jogičko trčanje. Ali pre toga želim da ispričam kada je meni trčanje postalo baš važno, kada me je mislim i spasilo. Iako mi zapravo nije lako ovo da podelim, znam koliko meni znače kada ljudi podele svoja iskustva borbe, pa zato delim.

***

Godina je 2016, maj, vraćam se iz Brisela nakon tromesečnog boravka radi stažiranja. Otišla sam u ne najboljem mentalnom stanju – očigledno sa depresijom koja se postepeno razvijala godinama – i vratila se u potpunom stanju beznađa koje je u narednih mesec dana od povratka postalo još gore. Najgore od svega bilo mi je to što sam svakim danom sve više išla u pravcu poptune indiferencije. A ja nisam osoba koju nije briga, ako nešto, po standardima često mi je (kako čujem) previše stalo do svega i svih. Cigarete, alkohol, kriminalna ishrana, neustaljen ritam spavanja i jedna teška briselska usamljenost nisu pomogli.

Bilo bi super da sam mogla da se posvetim oporavku, opuštanju, da radim jogu i meditiram, ali istina je da mi je klasično vežbanje joge (ili nedajbože meditacija) samo odmagalo, teralo da se osećam gore i na svu ovu teskobu dodavalo još i paniku.

Sve ovo možda i ne bi bio veliki problem da nisam imala posao sa dosta letnjih aktivnosti, brdo problema u porodici i samo tri meseca da uradim master rad da ne bih morala da vratim stipendiju. Kako su dani odmicali, meni je bilo sve teže da se bavim bilo čime (a ne znam kako da objasnim, to nije osećaj ni kao kad te boli uvo, jer je i boljenje uveta sa nekom emocijom, a ovo je bilo mnogo strašnije, samo neko ništa), a ipak sam osećala ogroman pritisak (valjda u trenucima bistrine).

U svem tom ničemu javila se jedna jedina potreba. Kao da mi je nešto govorilo da idem da trčim. Nisam ja nikad bila neka trkačica (daleko od toga) i bilo mi je malo čudno da mi se javi ovakva potreba, ali sam (uz Markovu pomoć) ipak krenula da guram s tim.

Nisam imala program, nisam imala plan, cilj, ništa. I ovo se razlikovalo od onoga kada sam nekoliko godina pre krenula da se bavim trčanjem, jer sam tada postavila sebi zadatak da trčim i postepeno povećavala distancu i težila cilju koji se nakon nekog vremena pretvorio u polumaraton. Sada je bilo drugačije jer je izgledalo kao da dolazi iznutra. Umesto hej, ti ćeš sad da trčiš, bilo je hej, moram da trčim. Nešto što stvarno nikad pre nisam osetila.

I tako sam krenula i trčala, za mene, neobično puno. Prvo manje, a onda sve više. A nekad i dva puta dnevno! Bila sam ja i na psihoterapiji tri i po puta, i nije bilo loše, ali sam od trčanja imala instant boljitak, a postepeno je krenuo da bude i dugoročniji i, ako ništa, makar sam uspela da uradim ove najurgentnije poslove, bez ozbiljnijih problema.

Samo trčanje nije rešilo ništa zapravo, ali mi je debelo da deblje ne može pomoglo da se uspravim i ponovo osetim nešto, a onda krenem i da rešavam stvari gde ih treba rešiti (a ne na stazi niti na prostirci).

E sad, u procesu sam izvukla još jednu lekciju, na koju često vraćamo u jogi, ali koje nije bilo šanse da se setim. Kada trčiš za glavu, kao ja ovaj put, lako zaboraviš na telo (koje te je i poslalo na trčanje) i, uz kombinaciju sa istrošenom obućom i sveopštom slabošću, ooozbiljno možeš da se povrediš. Mislim da sam tada zapatila probleme u kolenu (inače najčešči trkački problem out there).

A pošto znam i to da dosta ljudi oko mene trči, voli da trči ili bi htele da trče, onda ću ostatak meseca posvetiti nekim idejama za održivije trčanje. Jogičko trčanje čak (uf, možda bi trebalo ovo da patentiram pre nego što mi neko ukrade ideju 😀 ). Ako se to desi, setite se gde ste prvo pročitale 😉 😉

Sledeće nedelje ću pisati nešto o održavanju motivacije za trčanje i kakve to veze ima sa održivošću a i jogom. Do tad, vidimo se na prostirci a i stazi!

Ako već niste na listi, upišite se ispod kako ne biste propustile nove tekstove.