MekJoga i (društvena) odgovornost

Ovaj tekst posvećujem nekim drugaricama koje čekaju redove po raznim bolnicama. Ne da imate šta da čitate (mada je i to ok), nego da znate da niste same.

Ovaj tekst je inspirisan postom i komentarima, kao i nekim privatnim razmenama poruka na mom instagramu, a krenuo je kao moja reakcija na dokumentarce Bikram: Yogi, Guru, Predator i The Weekly S01E19 (oba imaju na torentu). Iako tekst ne počinje direkt vezom sa ovom pričom, veze ima.

***

Ne znam da li ste nekada doživeli sistematsko maltretiranje, ali možda ste se nekada našli u dosta teškom životnom periodu. Kada sam u gimnaziji prolazila kroz takav jedan dosta težak period (tek danas zapravo znam koliko je stvarno bio zajeban) otišla sam da porazgovaram sa školskim psihologom, da tražim pomoć. Ono što mislim da mi nikada zapravo nije bio problem jeste da sam znala da tražim pomoć, a znala sam dosta dobro da prepoznam i kada ne mogu nešto sama.

Ova osoba, da li preterano nestručna ili šta, ne ulazim u to, oćutao je na moje probleme i zapravo sve što je izgovorio je dobardan i doviđenja. Nije mi ni u kom pogledu pomogao iako nam je bilo sugerisano da je ovo osoba kojoj se možemo obratiti za ovakve stvari. Mislila sam, ok, moji problemi nisu dovoljno bitni, niti veliki, da bi ovaj čovek reagovao. Man Up Anice!

Dva, kada sam se nakon diplomirane filozofije zaposlila u jednoj organizaciji (o sreće li, filozof sa poslom), maltretirala me je (i ne samo mene) do iznemoglosti jedna samoproklamovana aktiviskinja/umetnica i veoma poštovana borkinja za prava raznih, a pogotovo žena. Iako nije radila u toj organizaciji pojavljivala se s vremena na vreme da objasni ko je ko, koliko je ona važna, dere se na mene zbog plakata koji je neko skinuo sa vrata, govori da smrdim, uništava projekte koji su mi odobreni jer ona zna bolje.

Sve se završilo tako što sam joj se konačno usprotivila kada je napala koleginicu koja je pokušala savesno da postupi u alkoholičarskoj sceni osobe koja je bila prijatelj ovoj… Pretnja je usledila da ću dobiti otkaz ja ili će ona javiti svim donatorima da će ona i njena organizacija prestati da budu naši saradnici.

***

Ovih dana sam, preko instagrama, pokrenula razgovor oko nedavno objavljenih dokumentaraca vezanih za zloupotrebu položaja i zlostavljanje učenica i učenika od strane cenjenih joga gurua. I nemalo puta sam dobila odgovor da su ljudi znali s kim rade i u šta se upuštaju i sami su bili odgovorni.

Naježim se kad čujem, jer mi je u glavi SAMA JE KRIVA JER JE NOSILA TAKO KRATKU SUKNJU.

Opasnost argumenta da smo sami odgovorni za svoja sranja leži baš u skretanju pažnje s odgovornosti osobe koja sranje čini i uslova u kojima sranja nastaju. Ne bi njemu ili, u mom slučaju njoj, uspelo da te toliko maltretira da tlo (tvoje ličnosti?) nije bilo toliko plodno, da si se suprotstavila, da si samo rekla nekom. Mogla si i da odeš odatle (gde tačno?).

E pa problem je što kad i nekom kažeš, a posebno kada se desi da to radi neko ko je veoma cenjen i poštovan, niko ti prokleto ne veruje. Nekada čak i kada su istoj prostoriji sa tobom. Nekad te i ućutkuju (jer možeš ostati bez novca od donatora npr), što se ovih dana dešava sa joga instruktorkom i autorkom Rejčel Breten koja je jedna od inicijatorki ove priče u svetu. Posebno treba skrenuti pažnju da Rejčel aka Yoga Girl nije marginalna, egzistencijalno ugrožena osoba, pa se postavlja i pitanje – ko zapravo ima mogućnost da govori uopšte?

Drugi problem je što se užasno pojednostavljuje situacija i okolnosti u kojima do ovoga dolazi.  

Jedna od mojih najdražih prijateljica mi je juče pričala kako je od poslednjeg malo bolje zarađenog novca (iako radi svaki dan satima, ne može da zaradi ni blizu dovoljno) uplatila sebi i sestri ginekološki pregled, jer imaju porodičnu istoriju zbog koje bi trebalo da se pregledaju redovno, a zdravstvenu zaštitu nema jer je Republika Srbija drži u birokratskom limbu iz čijih kandži ne može da izađe već mesecima (iako bi trebalo da u ovoj zemlji takvu zaštitu imaju svi).

MekJoga, a to je nadimak Bikramove vruće joge koja je ovih dana ponovo u žiži javnosti jer zbog dokumentarca Birkam: Yogi, Guru, Predator, nastaje upravo u ovakvim uslovima. U uslovima u kojima se ljudi suočavaju sa egzistencijalnim poteškoćama. I ne moraju baš takvi da dođu kod njega, ali to su kompleksni društveni mehanizmi koji nam otežavaju izgradnju stabilnih ličnosti, odgovornih za svoje postupke, koji imaju kome da se obrate kada im je teško itd…

I ne, ne kažem da je intenzivan trening loš – pošto sam i takve poruke dobijala ovih dana – ljudima treba intenzivno i da se preznoje. Ja obožavam da treniram boks, iako baš nikada neću doći do tog stadijuma nekog ozbiljnog mlaćenja, ali dobar mi je intenzivan trening. Međutim, tamo mi niko neće reći da će mi sve biti izlečeno ukoliko samo dopustim da me neko dobro izmlati. Niti ću morati da dam 10 000 dolara i masiram treneru penis da bih mogla da počnem da podučavam.

Naravno da treba da zahtevamo i sopstvenu odgovornost, ali uporno pozivanje samo na to – znale su šta su radile – jeste konstantno vraćanje korak unazad. Ne da to nije važno, nego nije samo to važno. Hajde da mrdnemo malo od toga, kako možemo da pričamo jedni sa drugima o stvaranju uslova (van sala i studija) u kojima je ovakvim likovima teže da uspeju. Ono – šta radimo kada su na primer mame ugrožene jer im se oduzima neophodna finansijska podrška? Ili kada ovi što vašu decu treba da nauče kritičkom mišljenju ne mogu da sastave kraj sa krajem? Kontam da znate i šta se dešava sa planetom i prirodom…?

Ostaviću ovako jedno pitanje – ako sam ja odgovorna za sebe, ko je odgovoran za nas?