Nepromišljena joga nije vredna vežbanja

*komentar iznad nije pravi komentar (mada bi mogao biti), ja sam ga napravila za potrebe pokretanja diskusije na instagramu.

Legenda kaže da je Sokrat tokom suđenja na kojem je bio optužen da kvari omladinu rekao da neispitan/neistražen/nepromišljen život nije vredan življenja. Na istom tragu mogli bismo reći da neispitanu/neistraženu/nepromišljenu misao nije vredno imati ili njom se baviti

Započinjem ovom idejom jer je to pokušaj refleksije na ono što mi se dešava ovih dana. Otvorili smo Joga koncept studio, a ja sam krenula sa dosta novina u držanju časova joge. I iako veoma lako to komunicira sa jednom grupom ljudi, nekoj drugoj ovo što radim je veoma strano.

Da se odmah razumemo, ne pišem ovo da bih kukala kako sam neshvaćena, već baš da ispitam šta je to što radim, zašto i kakve implikacije ima ovaj drugačiji fidbek. Zato i ovaj Sokrat na početku.

Sad kad smo to raščistili, pokušaću ukratko da objasnim svoju ideju. Joga je za mene proces otkrivanja, bavljenje sobom u realnom, datom kontekstu. Istraživanje našeg odnosa sa svetom i sa sobom. Fizički aspekt joge, vežbanje kroz položaje i pokrete je samo jedan od načina na koji se možemo baviti ovim. Dodaću i najpristupačniji način, jer je veoma svetovan, jer mislim da je princip rada sa telom efektan, primenjiv svakodnevno a posebno značajan jer smo se, u današnjem društvu, od tela poprilično otuđili.

Sedimo dosta, jedemo brzinski, koristimo prevozna sredstva, slabo odmaramo, ne dodirujemo niti sebe a jedva i jedni druge, tek uz ozbiljne doze čegagod ili, još gore, nasilno…

Ideja sa časovima joge tokom kojeg koristimo položaje i pokrete tela jeste pokušaj da napravimo vezu koja je tanka ili prekinuta potpuno. Upravo se zbog toga trudim da negujem pristup koji nije puko ponavljanje položaja i pokreta. Upravo zbog toga tražim od ljudi da reflektuju ono što rade, tražim nekada da mi kažu šta se dešava i baš često tražim da sami odaberu. A to, to je danas izgleda najteže.

Mogla bih baš lako da se uvredim time što su nekim ljudima moji časovi dosadni, spori, deluje kao da sam ja nesigurna ili da imamo praznog hoda…ali, mislim da je baš ta reakcija odličan pokazatelj toga u kakvom se trenutku nalazimo.

Pitanje ovde je zašto nam je teško da mislimo svojom glavom, da ispitujemo? Zašto smo izgubili radoznalost? Zašto su odluke postale toliko iscrpljujuće da poželimo da odemo (i) na čas joge da se isključimo?

Hoću da se isključim, da se preznojim skroz, da se uništim. Ovo sam češće čula na boksu, gde mi je takođe bilo problematično, ali kada čujem nešto slično za jogu kontam koliko smo zapravo zaglibili…

Kako se bezumno praćenje sekvenci u stilu dok ne crknem razlikuje od bezumnog trpanja hranom, bindžovanja serija, alkoholisanja i slično? Kako se guranje u položaje à la sve se može kad se hoće i kad ti instruktor sedne na kičmu razlikuje od rada sa gazdom koji misli da ne radiš dovoljno, da ti ne treba odmor, da ti ne treba lekar, da samo još malo treba da guraš? Mislila sam da ne mogu, a zapravo mogu.

Nemam odgovor na sva pitanja. Imam neke ideje i znam šta kod mene izaziva osećaj enormne frustracije da poželim da neko uradi sve umesto mene. Jako, ali jako me smara količina proizvoda u svim prodavnicama i hoću da poludim kada se nađem pred rafom gomile istih, osrednjih proizvoda nastalih (i prodavanih) u užasnim uslovima. Radije bih kupila ništa. Smara me i količina informacija na sve strane. Nemam vremena da se posvetim nijednoj kako treba, pa na kraju završim u skrolovanjima i čitanju naslova i kratkih postova od kojih završim ni sa čim… Ne znam da li sam gladna ili treba da vežbam ili možda da odmorim ili sam se zapravo ulenjima ili…i eto, onda bude lakše da odeš negde sat, sat i po, da ti neko govori šta da radiš tačno a ti samo da se prepustiš… Ipak, čemu?

Dobro razumem potrebu da se ponekad isključimo, pogotovo iz preiscrpljujućeg donošenja odluka, ali time se isključujemo i iz sopstvenog života, zar ne? 

***

Zato, ako neko plati da dođe da vežba sa mnom, ne očekujem da iznova stalno radi 18 istih poza ili sekvenci i da se na tome završi. Ja želim da se osećate malo bolje u svom telu. Ne samo tokom tih sat+ koliko provedemo zajedno, nego i ostatak dana. Hoću da vam dam alate da sami naučite da slušate, gledate, osetite, tako da joge bude i dok čekate u redu u pošti i dok nosite bundevu sa pijace, dok šetate, odmarate, učite, smejete se…a to, to traži uključivanje.

***

Nešto više o tome šta sve možemo da razvijamo na časovima joge u tekstovima o propriocepciji i interocepciji.