O komunikaciji i jogi i zašto se tu ne radi (samo) o marketingu

Komentar jogaleginice Ane Nikolić iz joga studija Surya usledio je nakon epizode serijala koji je pokrenula jogaleginica Eni Šušak, pod nazivom Joga razgovori. Delim epizodu ispod, a ovaj predivan znak podrške potaknuo me i na ova razmišljanja ispod.

***

Ja zapravo i ne znam puno joga scenu u Srbiji. Opekla sam sam se više puta u pokušaju saradnje i komunikacije + godinama unazad mi se stvarao određeni utisak na osnovu onoga što viđam na mrežama. O mrežama sa pričala sa Eni, pa neću sad o tome (to možete čuti ispod), ali evo nešto o pokušajima komunikacija, kao i tome zašto ovo nije samo priča o marketingu.

Na kursu za instruktore joge je bilo ok, iako bih volela da sam dobila više, ali to je tema za drugi put, iovako nije bio neki izbor kurseva tad… Ono što sam od komunikacije i saradnje prvo iskusila te 2012. kada sam iz NSa putovala za BG na kurs, bilo je jedno “izbacivanje iz kola” – zajedničke vožnje iz NSa koju smo dogovorili nakon što je kurs krenuo. Bila sam izbačena kao najmlađa, ničija drugarica, devojčica iz nevladinog sektora koja isuviše priča o pravima LGBT zajednice (nikad neću zaboraviti reči neke suputnice, pravnice inače, kada se načela ta tema i ja se pozvala na ljudska prava, rekla mi je “Ah, sve su danas ljudska prava”). Bilo je još spletkarenja posle, ali me blam da prepričavam, pošto su nivoi veoma blamantni…

Sledeće iskustvo bilo je i dalje sa nekim od ljudi iz prethodne priče, a uključuje poznatog novosadskog joga instruktora koji mi šalje muvalačke poruke na mobilni… Fuj, ne mogu ni da nastavim ovo!

Imala sam i iskustvo koje mi uopšte nije drago sa isto nekim stručnjacima iz sveta joge koji su na radionici gurali ljude u položaje sa takvim intenzitetom da se čovek rasplače. Plakala sam dobrano posle toga, iako nisam odmah shvatila koliko mi je grozno to iskustvo bilo (zapravo sam bar pola sata nakon mislila da je super!).

Pretprošle godine kada sam otišla na dodatna predavanja na DIF neophodna za licencu, sedela sam sa dosta koleginica (koje sam prvi put u životu videla tad) koje nisu bile raspoložene za razgovor. Ne samo da nisu bile raspoložene, već se na moje pitanje kako možemo da uključimo više ljudi u jogu, da li treba da imamo isti vokabular kao i odnos prema ljudima kao i u nekom sportskom takmičenju (uz primer toga da možda ne govorimo “BRAVO” pojedincima koji uspeju da se prevrnu naglavačke u “krajnji” položaj skakavca, osula paljba površnih psiholoških dijagnoza i isključivanje svake moguće komunikacije…

Imala sam i par dobrih iskustava, ali su ostala u drugom planu jer su za mene bila ređa. Nikad neću zaboraviti kako mi je bilo lepo na radionici sa Manuelom koju su organizovale Ivana i Jelena, kao i radionice koje pravi Mirela, sama ili u saranji sa Bojanom.

Ipak, od joga scene glasniji utisak ostavile su ove problematične priče.

Meni komunikacija ne ide, da se ne lažemo. Teško mi je da započnem, radije bih dan provela u knjigama, učenju, istraživanju, sviranju, pisanju, gledanju serija… Ali, mislim da nam bez nje, bez naše saradnje, bez povezivanja nema spasa. Mislim da moramo sve napore da uložimo u to. Zato sam se i okrenula internetu.

Pre par godina sam otkrila da postoji čitav univerzum ljudi koji ima potrebu da postavi pitanja – da li mora sve ovako? OK, ne nalaze se baš blizu, ali ima ih. Čuju se! Mislila sam da kod nas toga nema (sa izuzetkom Mirjane Petrović koja se debelo trudila godinama da komunikaciju pokrene i održi kvalitet putem fejsbuka da bi se na kraju smorila od haosa koji je zatekao kada je pokušala nešto IRL).

Međutim, pokrenula sam se ja putem bloga i instagrama, nekako krenula da guram tu “drugu struju” – možda možemo drugačije i možda možemo to drugačije glasnije. Kako da sarađujemo da budemo solidarni, kako da učimo jedni od drugih, kako da se ispomažemo, a da sve to bude na temeljima, konceptu joge. Da možda ne moramo da prodajemo poze i tela, da bismo se bavili ovim. Da možda možemo malo više naučiti iz nauke. Biti politični. Itd.

Stvari su sporo ali sigurno krenule da se odmotavaju. Imam utisak kao da se okupljamo kao neka zajednica, još uvek ne najstabilnija i ne najpovezanija, ali da se okupljamo. Kreću i neki razgovori. I više njih. A onda i pitanja!

Iako su i i dalje u glavi neke od priča sa početka kada prvo pomislim na joga scenu, sada imam viziju neke druge joga scene. Sada sam sigurna da svuda oko mene ima ljudi koji puno znaju i puno istražuju, misle i otvaraju pitanja. No, ono što nam još uvek fali, barem mislim, jeste odvažnost da se s ovim istupi u prvi plan. Da se scena može formirati u skladu s onim šta mi želimo, ali da bi se to desilo mi moramo učestvovati u tome! Hrabra i jasna pitanja i propitivanje vrednosti koje se nalaze iza prakse, a ne slepo praćenje nečega što neki uzvišeni autoritet kaže da je ona.

Jer ko će to da uradi umesto nas?