Kako da za 2019. donesemo odluke kojih ćemo se zaista držati? – I deo

Krv sreća suze i znoj

Decembar je vreme za priču o motivaciji. I to je skroz ok, jer smo ljudi i imamo opsesivno-kompulsivne potrebe da sistematizujemo i da merimo. Zato smo i izmislili kalendar i zato volimo da mu iznova dajemo na značaju i u vidu novogodišnjih odluka. Dobro razumem to.

Ipak, nisam u stanju da dam recept za motivaciju. Jedino čime mogu da se bavim, je prenošenje iskustva, ono što je palilo kod mene. No, to ne mora da znači da će paliti kod nekog drugog, ali možda posluži kao inspo.

Krv, sreća, suze & znoj

Ova godina je za mene bila prelomna na toliko nivoa. Napravljeno je toliko ozbiljnih rezova i niti jedan nije došao preko noći i bio lak. Svaki svakcati je uključio 1) nerviranje, 2) duuuge razgovore sa sobom i drugima, 3) suze. Zaista puno suza. No, suze su, kako kaže i jedna oldskul influenserka, ok.

Nakon svih ovih manje ispunjavajućih faza, nastupilo je odlučivanje. Već imam iskustva sa donošenjem teških odluka i znala sam šta sledi. Isto tako, znala sam koliko su odlučivanja na svakodnevnom nivou zamarajuća pa je potrebno bilo uvesti još i planiranje. Ispod izlistavam korake za olakšano donošenje odluka (nije lako, nikad nije lako) i neke ideje kako da to sve i zaživi.

Odlučivanje

Ljudi i razgovori.

Zar niste preumorni od svih površnih, poslovnih i veoma uljudnih razgovora koje ste primorani da vodite svaki dan. Meni stalno fali, odnosno, ne mogu se zasititi sadržajnih i neobičnih razgovora, nekad “nepristojinih” u svojoj direktnosti i naivnih u svojoj nežnosti. Znate ono kad su ljudi obazrivi na sve što možda proživljavate u trenutku, pa budu i nežni, ali mogu i da vam opsuju šta već opsovati treba. Razgovori sa svim onim ljudima koji te ohrabruju i da se ispred njih raspadneš, jer je nekad to potrebno (ok, verovatno niste upoznali osobu koja je pro-plakanje koliko i ja, ali baš me briga 😃 ).

Šetnja, trčanje, bilo koja vrsta fizičke aktivnosti. Pranje sudova takođe.

Nikada nisam bila u fazonu onih sedećih i nepomičnih meditativnih vežbi. Mislim da to nije loše i ponekad praktikujem, ali ipak mi za fokusirano razmišljanje više pomaže neki repetitivni pokret – šetnja i pogotovo trčanje. I, dosadna sam koliko ponavljam da ne volim pranje sudova i koliko je to za mene jedna od najbesmislenijih aktivnosti, ali kad se nakupi (a vala zna da se nakupi) dosta dobro se mogu zamisliti i dok perem sudove.

Papir i olovka, kompjuter, tabla za pisanje i markeri, krede, papirići, papirići, papirići…

Pišem. Sve više i sve češće. Svaku odluku, misao, ideju. Beležim i audio. I brišem, precrtavam, odustajem, biram prioritete. Šta mora da se uradi sad, šta u toku nedelje, a šta u toku ovog meseca, godine, dve ili tri… I ovo je proces u kojem odlučujem… Kao da pravim ugovor sama sa sobom. Di ćeš boljeg poslodavca i radnice #2u1.

Planiranje, planiranje, planiranje

Dugoročni nivo – tri, šest meseci, godinu dana.

Uvek imam neke ideje za dugoročnije ciljeve i trudim se da ih prenesem na sva polja. To ne znači da oni moraju da budu ostvareni (pišem o ovome u narednom tekstu), niti da se ne mogu menjati, ali zaista pomažu da u svakom trenu kada iskrsne nešto neplaniramo evaluiram da li je vredno menjanja planova.

Nedeljni i mesečni nivo.

Ovde stvari postaju konkretnije i opipljivije. Pošto se godinama bavim poslovima koji se teško uklapaju u radno vreme i sastoje se dosta od samoorganizacije, samoinicijative, učenja i komunikacije, teško je imati slobodno vreme – vreme za hobije, prijatelje, pa čak i odmor. Zato sve ulazi u plan. Sve. I hrana. Ovo dosta pomaže i da jedem redovno i umereno umesto da mi hrana služi kao nagrada za nefektivno i neefikasno mrcvarenje ispred kompa.

Dnevni nivo.

Jedna od novijih stvari koja mi za sada odlično funkcioniše je planiranje dan za dan. Svako veče pred spavanje izdvojim ne više od 10 minuta za pisanje plana za naredni dan. Imam neke okvirne ideje (na osnovu prethodnih) šta treba da uradim, sada ih samo rasporedim u satnicu. A kako imam i pregled proteklog dana, uvek mogu da prebacim stvari koje nisu urađene ili treba razraditi.

Ne samo što je zgodan metod za organizaciju, već je i odličan i kao vežba fokusiranog mišljenja, mesto gde možemo da vidimo koliko smo i šta uradili, kako smo se osećali oko toga, šta mislimo da može još, da budemo zahvalni sebi kada vidimo koliko stvari dnevno uradimo zapravo i koliko je nepotrebno da osećamo grižu savesti bez obzira koliko god imali pritiska. I da, ooo da, upisujem sve. Ove godine još nisam spremna da podelim kako to izgleda, ali nadam se da nekad hoću.

***

Iz mog iskustva, odlučivanje i planiranje su odlične stvari, samo im se, kao i svemu drugom, treba posvetiti. Ne zaluđujmo se time da nemamo vremena jer nema ga niko, ali zaista niko. Ne zaluđujmo se time da imamo vremena, jer ga realno nemamo. Planirajmo malo, pametno i održivo.