Odmor je otpor

Pre nekog vremena sam rekla drugarici da želim što manje da radim. Ona mi se ismejala kao što bi verovatno veliki broj ljudi danas.

Zapravo sam užasnuta količinom poruka koje dobijamo sa svih strana – od predsednikopremijera do prvog komšije – o tome koliko je važno da puuuno radimo: jer pitanje je izbora? Ali čitava stvar ide dalje, dosta ljudi oko mene sopstvenu vrednost određuje spram toga koliko radi. Ako se ne iscrpim do maksimuma toliko da fizički više ne mogu da radim, onda nastavljam sa rmbačenjem, može još.

Nisu bitni uslovi u kojima radim, nisu bitni odnosi, nebitno potpuno koliko sam plaćena i šta ću kad se posao završi, nebitno čak imam li nekih rezultata (nedajbože da pričamo o tome kakvi su zapravo) – sa-mo-da-se-ra-di. Ej, bar imaš posao. 🤦

Kapitalizam nas iznova uvereva da je to za nas dobro (uz klasika mantru voli šta radiš jer onda može još više). Za koga je dobro ako se prihvatim ogromne količine posla koji realno ne mogu da stignem da uradim i pritom se razbolim? Posla koji radim s pola mozga i pola guzice dok u procesu proždirem odnose sa ljudima? Ne za mene, ne za moje koleginice i kolege, ne za moju zajednicu. Ubeđeni smo da ovom svetu fali dosta toga, da raznih stvari nema dovoljno, da mi nismo dovoljne!

Znate kako volim da raskrinkavam idiotske izreke? Evo jedne: Ko radi ne boji se gladi. Ne znam za vas, ali ja znam baš dosta ljudi koji evo ceo život rmbače i iako ne umiru od gladi svakako je se boje, ne znaju da li će imati za plaćanje računa, da li će imati da otplate kredit, da li će imati za odmor, da li će moći da uzmu bolovanje i platiti lekara…

Ko radi ne boji se gladi? Ne, nego onaj koji ima sistem društvene zaštite koji osigurava da niko ne bude gladan. Ali kako ćemo ikada doći do toga ovako prokleto umorne?

Smislila sam da mi tema ovog maja bude odmor (lajt stvari – neke vežbe za osveživanje, samonegu i slavljenje odmaranja), ali nisam mogla da počnem bez ovog uvoda, jer ne mislim da je dovoljno reći – odmori! Neki ljudi zaista nemaju uslova za to. Ipak, mislim da svi mi koji imamo uslove za to možemo da uradimo nekoliko stvari da se suprotstavimo ovom iscrpljujućem ispiranju mozga o tome da je rad sve. Šta predlažem:

  1. Prestanimo da veličamo iscrpljivanje i predstavljamo ga kao poželjan statusni simbol. Niko ne bira da rmbači. (Ne)iscrpljenost nije životni stil.
  2. Negujmo vreme za odmor i igru. U svetu u kojem nam je to oduzeto, ovo postaje zahtevan zadatak: aktivno odupiranje (samo)iscrpljivanju – kao opsesvina planerka naravno da ću preporučiti stavku odmor u svakom planeru (i to tokom rada!). Ako me neko pita za koliko mogu da uradim neku stvar uvek ću uračunati i deo vremena za odmor (zato više ne pristajem na iznenadne/kratke rokove i pritiske (samo)eksploatacije).
  3. Podržimo prijateljice i prijatelje za koje odmor predstavlja izazov u bilo kojem pogledu (bilo logistički ili emotivno) – pripremimo im obrok, odvedimo ih na čas relaksirajuće joge, pričuvajmo im decu ili već nešto na tom tragu.
  4. Informišite se, učite i delite znanje o sistemskim razlozima trajne iscrpljenosti: kako je moguće da neko može da priušti vreme za odmor a neko ne, odnosno šta bi nam trebalo da bismo svi bili odmorni. O nečemu na tu temu pisala sam i ranije http://www.masina.rs/?p=1892 a nešto se može naći i ovde http://www.masina.rs/?p=5409

Čitav ovaj mesec ću i na ig posvetiti slavljenju odmora. Znam da će mi se pridružiti i prijatelji (doslovno prijatelji, ne sponzori) iz Manonije jer delimo ove stavove. Ukoliko želite da nam se pridružite, podelite vašu omiljenu aktivnost, lokaciju, položaj, štagod, vezanu za odmor, pozivam vas da to uradite uz hashtag #odmorjeotpor