Zašto (više) ne govorim “ispravi se” – 2. deo

Poravnanje - 2. deo

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

U jogi i kroz razne edukacije vezane za telo i pokret (od fizioterapeuta do personalnih trenera) često nas uče optimalnom, ili još češće, dobrom/pravilnom poravnanju (stavu) koje najčešće podrazumeva slaganje zglobova (ono jedan iznad drugog da se ne povrediš). Ipak, ovaj pristup često (nisam rekla nikad) ne uzima u obzir varijabilnosti u ljudskom telu (morfologiju kostiju, ograničenja zglobova, tipove tela), trenutna stanja osobe, pokret, činjenicu da ako ponavljamo samo dobro poravnanje to nas isto može odvesti u probleme kao i ovo loše.

Iako nas (čini mi se od perioda prosvetiteljstva) razni autoriteti porede sa mašinom i time fakat olakšavaju naše razumevanje nekih mehaničkih procesa vezanih za pokret, činjenica je da ljudi ipak nisu mašine jer imaju tkiva (zato se i bavimo biomehanikom) koja su veoma prilagodljiva, odnosno menjaju se u odnosu na opterećenja kojima ih izlažemo.

OKOK, ultra sam pojednostavila priču, ali namera mi je da se ovim stvarima baš puno bavim u narednom periodu (i kako bih razbila što više joga mitova od takozvanih pravilnih položaja, preko obavezne simetrije, sve do sijaseta benefita joga poza), pa je dosta za sad.

“Poravnanje nije važno u trenutku, ali je važno na duge staze jer se naše telo prilagođava zahtevima koja mu postavljamo”, citat koji jednostavno objašnjava ovo, a pozajmljujem ga od Gareta Nila. Šta to znači? To znači da, umesto da se trudimo da držimo sve delove tela u nekom kao savršenom/idealnom/najoptimalnijemuuniverzumu položaju (koje će kreirati mašinu namesto bića), pokušamo da telu pristupimo sa dozom nežnosti i radoznalosti.

Nećemo se mi povrediti zbog lošeg poravnanja već kada tkiva nisu spremna na opterećenja (i njihove parametre: veličina, učestalost, ubrzanje, smer…) kojima ih izlažemo.

Već nam ova informacija može poslužiti kao polazište od kojeg krećemo da posmatramo stav i pokret, možda otkrijemo neke navike i pokušamo da razumemo gde to možemo nešto da radimo drugačije kako bismo u svakodnevnici imali održiviji pokret.

Kako stojim? Zašto stojim tako? Kako bih još mogla/mogao da stojim? Ili sedim, ležim…

Nešto drugačiji pogled na poravnanje u 5 koraka malih za čovečanstvo ali velikih za čoveka

!napomena: ove stvari ne menjamo sve odjednom tako da sad kad ih ukapiramo izgledamo kao roboti. Ne, ideja je da pokušamo da ih razumemo na svom telu i onda osvestimo šta je od toga navika, šta radimo stalno i to možda malo menjamo. Sve što možete da uradite uglavnom je skroz ok (spajanje stopala ili istaknuta rebra štagod) ali da li je to jedino što radimo? Sugestije koje dajem nastale su na osnovu posmatranja ljudi sa kojima radim i u čijem okruženju se nalazim – a to su najčešće ljudi koji sede za kompjuterima i knjigama. Pokušajte da otkrijete da li je to slučaj i kod vas, a ako imate nekih dilema, uvek mi možete pisati.

Za početak ustanemo.

Stopala – volim da krenem od njih jer predstavljaju temelj i sigurno utiču i na položaj ostatka tela. Ovde možemo isprobati sa prebacivanjem težine napred-nazad, levo-desno. Možemo osmotriti kako ih držimo (prsti ka unutra, spolja ili paralelni). Stopala spojena ili razdvojena? Najčešća sugestija koju dajem su paralelna stopala postavljama u širini karlice, sa prstima koji gledaju napred i težini najviše na petama.

Karlica – imam u vidu savremeni život i navike koje nameće. Karlica je često podvučena (tzv. posteriorno nagnuta u kombinaciji sa krivinom u donjim leđima). Možda pokušamo kukove da posložimo iznad peta? Pete su najčvršći i najizdrživiji deo stopala, pa zato centar mase (treća čakra 😉 😉 ) stavljamo iznad nje, a ne osetljivijeg, prednjeg dela stopala (pogotovo ako su nam stopala ceo dan u obući, nerazmrdana i slabašna tj. nespremna na opterećenja kojima ćemo ih izložiti).

Rebra – ovo je verovatno razlog zbog kojeg me najviše nervira instrukcija ispravi se jer se ovde dogodi haos. Najčešće kada kažemo ljudima da se isprave donja rebra odu napred (isprsimo celu grudnu konstrukciju jer to je kao kontra onome što radimo ceo dan ispred kompa). Iako ostavlja utisak ispravljenosti (u jogi se posebno to neguje kao nekakva otvorenost grudnog koša a tome valja posvetiti jedan ceo blog post) ono što se češće dešava je sabijanje pršljenova u srednjem ili donjem delu kičme (helouuu bol u donjem delu leđa).

Ramena – sinonim za pogrbljenost su najčešće zaobljena ramena. Ipak, umesto da radimo na otvaranju kroz spoljašnju rotaciju u glenohumeralnom zglobu (haha – to je ovo što se u narodu zove rame 😉 ) mi češće izbacimo rebarca, spojimo lopatice i stegnemo sve što se stegnuti da. Probajte sa otvaranjem ramena: bicepsi napred, laktovi ka bočnoj strani tela (imate 10min čas ako ste na mejling listi posvećen tome).

Vrat – vrat voli da pozajmljuje, debelo. OK, možda je to samo moj vrat 🙂 Možemo isprobavati osećaj kao da glavu naslanjamo na nevidljivi zid, tražimo dužinu i, uprkos što nas na času joge često zovu da idemo bradom, isprobamo varijantu u kojoj krećemo temenom (ko vežba, već zna da mislim na položaje ekstenzija) ili, meni još interesantnije, probamo da pokret krene iz korena kičme. 

*Još jednom: ovo nisu preporuke kako stalno da se stoji, već preporuke za istraživanje navika. Pored uvođenja varijacija u pokrete, još jedna bi bila pripremite telo za položaje u kojima ste najčešće. Ali, o tome neki drugi put.

***iz sekcije “Beleške sa MYTT“***