Znate one dane kada posle pola dana mislite da treba da se vratite u krevet, pokrijete se i ne ustajete do nove godine? A onda se ipak dogodi nešto što vam ulepša ne samo taj već i narednih nedelju dana.
Subota, 22. decembar 2019. Takođe poznata i kao dan kada je pola metra snega krenulo da se otopljava, ali ne dovoljno da bi nestao sa biciklističkih staza.
Čas joge koji inače držim od 18h pomerila sam na 12h kako bih stigla na radionicu “Joga i asistencije: Bezbedna poravnanja za kukove, kolena i donja leđa”, jednu od čuvenih radionica Mirele Đurić, prvi put održanoj u Novom Sadu. Sa časom sam završila nešto posle 13h i trčala kući na neki polu-ručak kako bih se okrepila za višečasovnu radionicu. I onda biciklom kroz otopljavajući sneg.
Na radionicu sam, naravno, ušla sa malim zakašnjenjem, što je ispraćeno neodobravajućim pogledima jogaleginica i jogalega. Jedan me je čak poterao sa mesta koje je bilo zauzeto. Navikla sam (da ne kažem odabrala) da budem crna ovčica, pa se polako saživljavam sa ulogom. Haha. Ali sam se onda javila da budem prva dobrovoljka za demostraciju (iako punog stomaka) da se iskupim.
Mirelina radionica imala je demostrativni i interaktivni karakter. U prevodu – pokazala nam je kroz primere šta je ideja poravnanja u nekim osnovnim stojećim i sedećim položajima, te koje su najčešće poteškoće (ispadanja iz poravnanja) sa kojima se suočavamo i kako da im pristupimo kako bismo praksu učilini bezbednom i održivom. Po meni se, već ovde, Mirela izdvaja, ne insistirajući na problemima kao na nekakvim kardinalnim greškama, već potencijalu za produbljivanje položaja i iskustva u njima.
Pored demonstracije, imali smo priliku i same da radimo jedni na drugima, kroz isprobavanje bezbednih asistentskih stavova, suptilnih telesnih signala, telesnih poluga i slično. Iako jedna od važnijih praksi u bavljenju pokretom uopšte, a pogotovo u vođenju časova joge, mislim da je ovo praksa koje nemamo dovoljno. Prostor radionice, pogotovo ovakvog pristupa, sjajna je vežba posmatranja, namesto pukog insistiranja na ovom ili onom delu poravnanja ili, još gore, namesto guranja u položaje. Ta praksa od nas traži da osmotrimo gde se dešavaju ispadi, ali i kakvo je disanje, da posmatramo lice kao i telo, da telo vidimo u celini, a ne samo u jednom njegovom delu.
Iako je radionica u jezičkom smislu možda malo više namenjena instruktorkama i instruktorima joge, ona nikako ne bi bila strana nekome ko se time ne bavi, odnosno ko želi da započne ili produbi svoju praksu joge. Mirelin nežan pristup komunikaciji, predlozi namesto rešenja (probaj ovo a ne ovako treba) i ogromno iskustvo vidljivo kroz svaku ponuđenu asistenciju, učinili su da ova radionica bude ne samo korisno već i veoma prijatno iskustvo učenja. To je danas veoma retko i zbog toga ne samo što moram da pohvalim, već i da preporučim sve njene edukacije.
Mirelina radionica je sadržaj kakvog nema u Novom Sadu (a nisam sigurna koliko ga ima uopšte u Srbiji). Ne samo zbog toga što je ovaj tip sadržaja redak već i zbog njegovog kvaliteta i posebno Mirelinog pristupa prenošenju znanja, mislim da bi svakoj instruktorki i instruktoru (i to ne samo joge) ova radionica bila više nego korisna. Kao i svakoj vežbačici i vežbaču. Nadam se drugom delu u skorije vreme.