Sav moj bol 2

Bol u donjim leđima

Ako krenemo sa guglanjem bola u donjim leđima, pogotovo na engleskom, život ćemo ostaviti na internetu. Uprkos tome što je nauka razvijenija nego ikad i znamo više o ljudskom telu nego ranije, izgleda kao da znamo sve manje. To naravno nije istina, ali poenta je da sada znamo toliko da možemo sa izvesnošću reći da su stvari daleko kompleksije nego što smo mislili i da, makar kada je bol u donjim leđima u pitanju, znamo dovoljno da možemo reći da gotovo nemamo pojma.

A svako ko tvrdi drugačije ili nije informisan ili vas namerno vara. Toj temi ću se vratiti sledeće nedelje, a danas ipak da se dotaknemo ove naizgled neuhvatljive komplikacije.

Smatra se da oko 90% bolova u donjim leđima nema jasan uzrok. Zato se ovi slučajevi nazivaju nespecifični bol donjih leđa. I to je tema ovog teksta inspirisanim tekstom Istina o bolu donjih leđa američke fizioterapeutkinje i joga terapeutkinje Šeli Prosko.

Iako dosta stvari ne znamo, ono što znamo pokazuje da bol donjih leđa nije (samo) stvar povređene kičme ili oštećenog tkiva, nije samo medicinska i biološka stvar. Jer bol je – kao što sam pisala u prošlom tekstu – kompleksno iskustvo.

Kompleksno iskustvo nam govori da je bol biopsihosocijalni proces. Iako mejnstrim medicina i kineziologija prečesto ovo tretiraju veoma jednodimenzionalno, ono što nam istraživanja zasad pokazuju jeste da u ova problem treba itekako uključiti i emotivna i mentalna stanja osobe sa bolom, kao i odnose prema okolini, ljudima i sebi, socioekonomski status, kulturološke faktore itd.

Pokušaću da ilustrujem ovu kompleksnost kroz par scenarija.

Može da se desi da smo od bola, kao signala nervnog sistema krenuli, nismo ga dobro protumačili, nastavlja da boli dalje, ignorišemo jer nije strašno, preguravamo, ponašamo se isto a zaglibimo kada bol postaje neizdrživ. U međuvremenu, dok smo se trudili da ignorišemo naš nervni sistem, promenili smo svoju posturu, mehaniku kretanja, svašta da bismo se prilagodili bolu. Nastavili smo da menjamo i ponašanje, prema sebi i okolini – da se krivimo zbog bola, ne budemo dostupni za okolinu, posao, štaveć… Dok dođemo do vriske nervnog sistema u vidu sada neizdrživog bola, mi smo godine uložili u bol, koji je sada postao deo našeg bića i da bismo ga se sada rešili mi imamo popriličan niz dodatnih problema koji su se vremenom razvili i koje takođe moramo rešiti da bi rešavali i bol.

Drugi scenario mogao bi krenuti od mehanike, na primer – neefikasnog disajnog obrasca koji utiče na aktivaciju dijafragme kao jednog od glavnih stabilizatora naše kičme. Kada glavni stabilizatori ne rade, mi se oslonimo na pomoćne, jer telo je prilagodljivo. Ipak, mi smo do pomoćnih već izignorisali dva problema – neefikasno disanje i problem stabilizacije kičmenog stuba. Uz preopterećenje pomoćnih struktura mogu doći i bolovi, a pošto se tkivo nije oštetilo, mi ne znamo gde je uzrok dok i dalje dišemo vrhovima pluća. Dok se to sve dešava, ovaj neefikasan, plitki obrazac nas dodatno muči stvarajući opterećenje za nervni sistem kojem izgleda da smo uvek pod stresom (disanje vrhovima pluća), pa nam se pride razviju i panični napadi, te strah od svega.

Poenta je da bojažljivoj osobi iz scenarija 2 neće odgovarati isti tretman kao osobi sklonoj ignorisanju bola i preguravanju kroz njega iz scenarija 1. Ne radi se tu o uzroku bola, već o kompleksnosti situacije. Radi se o tome da da bismo se nespecifičnim bolom u donjim leđima bavili mi treba da poznajemo kompleksnost situacije, sveopšte stanje jedne osobe i uz jedan tretman isprobamo i još neki: pored vežbanja trebaće nam nekad i psihoterapija, kao i obrnuto. Nekada lekovi moraju da budu deo procesa da bismo mogli krenuti. Nekom će prijati da se stalno izaziva, dok će drugoj osobi najvažnije biti da se oseća dobro, da u životu ima nešto još osim bola.

Zato što duboko verujem u moć informisanja, mislim da mojim koleginicama i kolegama, kao i ljudima koji se suočavaju sa bolom a možda vežbaju s nama znači da znaju šta sve treba da imaju na umu kada se bave bolom u donjim leđima.

Treba da se bavimo celom osobom. I to ne dijagnozom, niti sebe da posmatramo kroz prizmu dijagnoze. Treba imamo uvid u celokupno stanje osobe (a učenja joge veoma insistiraju na ovome kroz priče o pet koša) – od fizičkog, preko mentalnog do socijalnog.
Veoma je važno da razumemo pravilne obrasce disanja i pokret koji je biomehanički bezbedan i održava stabilnost (odnosno omogućava ravnomerno raspoređivanje opterećenja kroz kičmu i minimalan mišićni napor).
Treba da razvijamo osećaj zadovoljstva i da imamo poverenja u osobu sa kojom radimo. Ne, to ne znači da slepo verujemo, niti da se mučimo da budemo sretni. To znači da pokušamo da radimo u granicama radosti, nečega što nam ne predstavlja dodatni napor (pored bola sa kojim se već suočavamo) i sa osobom kojoj verujemo.

Pošto teško da je moguće naći sve veštine u jednom zanimanju, u sledećem tekstu baviću se našim odgovornostima – kada kažem našim mislim na ljude koji se bave instruktorskim, trenerskim i donekle psihoterapeutskim poslom. Mislim da ne treba da svi radimo sve, ali se to ponekad dešava.

Prvi deo ovog teksta se nalazi ovde.
Nastavak ovog teksta ću objaviti sledećeg četvrtka!