Ta teška, strana reč – propriocepcija

Da li znate gde vam je trenutno leva noga bez da pogledate u nju? Ili desna ruka? Šta je sa temenom? Ili zadnjom stranom vrata? Koliko su vam donja leđa udaljena od naslona stolice ili sa koliko sile treba da pritiskate tipke na tastaturi a koliko nož da biste iseckali mesnatu bundevu za potaž? Zaobilazite li uspešno nameštaj po kući ili vas uporno iznenađuje otkud to tu?

OK, pretpostavka je da dosta ovih stvari nekako osetimo. Čak i kada ne gledamo. Mali prst na ruci možemo pomeriti bez da u njega gledamo (ukoliko nismo imali nekih zdravstvenih izazova u tom smeru baš). Ne moramo računati razmak između dva stepenika pre nego što zakoračimo svaki put.

Ipak, nije to uvek tako lako i ne odvija se uvek toliko automatski koliko bismo voleli. 

Propriocepcija je opažanje našeg tela u prostoru, to gde smo u odnosu na druge stvari, ljude. Proprioceptori – ćelije zadužene za primanje nadražaja vezanih za ovo – nalaze se u koži, mišićima i zglobovima i doprinose stvaranju upravo svesti o telu u prostoru stvaranjem mape u našem mozgu.

Naše telo kreće se po mapi onoliko slobodno i samouvereno koliko je mapa razrađena. Znate ono odzum-zum na mapi na aplikaciji na telefonu: nešto bude baš detaljno, a neka mesta imaju samo skicu.

Kada u neke pokrete ne obavljamo, mi ne samo da ne ulazimo u te delove mape nego oni kao da postaju potpuno nedostupni, brišu se. Odeš u roming i ne moš da učitaš mapu detaljno pa pogađaj gde si i kako se stiže nazad do hotela (okok, ko još ima para za hotel, verovatno neki trećerazredni smeštaj ili erbienbi ili štaveć).

Da bude lakše – potpuni izostanak propriocepcije osetimo jedino kod utrnulosti – kada se pod pritiskom nerava i njihovog snabdevanja krvlju veza sa mozgom prekine.

Delimični izostanak dogaća se sa hronični nedostatkom informacija od našeg tela.

Pitanje je sad kako mapa dobija na širini i na detaljima? Praksa joge je dosta korisna za ulazak u neka senovitija polja, mesta gde nam pažnja nije bila dugo ili je retko tamo pa smo ih malo zanemarili. Mada, ako furate jednu te istu joga praksu, isti set pokreta svaki dan pitanje je kako se to razlikuje od osobe koja svaki dan sedi u stolici. Možda dobijemo na nekoj dubini, ali to mi je razumljivo jedino u slučaju profesionalnih sportista kojima je to cilj…

Pitanje je uvek zašto bismo to radili? Zar nije bolje kretati se dobro poznatim i utabanim stazama? Moguće, ali sve zavisi od toga šta od života želimo, zar ne? Ako ne izazivamo naše interpretativne sisteme živećemo jedan uzak život vođen stvarima koje znamo na načine koje znamo. To možda nije loše, ali ponavljam – pitanje je šta od života hoćemo.

I, naravno, ako pokret i istraživanje u pokretu koristimo kao alatku, može nam se desiti da odšetamo i malo dalje i otkrijemo ne samo obrasce našeg kretanja, već i ponašanja, načina na koji posmatramo sebe i svet oko nas…ali to je priča za neki drugi put…

Zanima vas i interocepcija? Više o tome kako vidimo sebe iznutra čitajte u tekstu Šta osećam a šta mi se događa.
Kakve veze imaju propriocepcija, interocepcija i joga naćićete u tekstu Nepromišljena joga nije vredna vežbanja.