They tried to make me go to PREhab

Ili što bi narod rek'o 'Bolje sprečiti nego lečiti'

(link za video je na kraju teksta)

Ne znam kako bi Ejmina pesma, a i život, zvučali da je išla ovako:

They tried to make me go to PREhab
But I said no, no, no

Ali da ne ulazim u hipotetičke situacije sa rahmetli Ejmi, želim da pričam s vama o ovoj temi koja se ovih dana posebno pojavljuje u mom životu, a i u raznim životima s kojima delim svakodnevicu.

Ova tema je bila potaknuta pričom o psihoterapiji i mentalnoj brizi i o tome kada se odlučujemo na istu. Moje iskustvo bilo je takvo da je moralo debelo da zagusti da odlučim da izdvojim vreme i novac da uradim to, a onda se iznova nađem u situaciji da imam potrebu da prijateljima savetujem da to urade pre nego “padnu”.

A kako je moje polje rada ipak vezano za pokret i svesnost o pokretu, pokušala sam da to objasnim ovako:

Hajde da pričamo o kukovima. Naš kuk je jedan od najčešće povređivanih zglobova – sigurna sam da čujete za česta lomljenja, zamene kukova i slično.

OK, možda češće kod starijih ljudi, ali i mlađi se često žale na bolove u ovom zglobu.

Ukoliko je povređivanje kuka toliko sveprisutno i često, koliko ja primećujem, možda je nešto u tome što radimo i kako živimo, što dovodi do toga.

Često mislimo da su naša tkiva kao delovi nekih mašina koji mogu da se istroše. Tu napravimo kardinalnu grešku, jer naša tkiva su, za razliku od mašina, živa. Ona se razvijaju. I to kako? Razvijaju se u skladu s tim kako ih koristimo!

Čujem već neke glasove koje govore Čekaj, čekaj, pa zar ne treba štedeti naše telo da bi ostalo što duže što funkcionalnije? Paaaa, ne baš. Možda ovo može biti i donekle istina, ali živo tkivo se razvija samo i isključivo zahvaljujući tome što ga koristimo.

Pisala sam o tome već ovde, ali suština je takva da, barem kada su kosti, vezivno tkivo i mišići u pitanju, oni se razvijaju u odnosu na sile kojima ih izlažemo. Znaš ono kad dižeš tegove za npr. bicepse, pa ti se oni uvećaju?

Kada su kosti u pitanju, priča je još ozbiljnija, jer kosti vole silu i posebno silu reakcije podloge, da bi dobili informaciju o tome da ih je potrebno razvijati – da struktura u njima postane gušća i otpornija. Slično je i za vezivno tkivo, mada traži malo drugačiju vrstu opterećenja.

Kažem, o tome sam već pisala, a možete guglati i o Volfovom i Dejvisovom zakonu, pa sami proceniti.

Poenta ove priče je ta da ako smo u položajima koji ne izlažu naša tkiva prikladnim opterećenjima, mi ih konstantno uskraćujemo za informacije koje im pomažu da se razvijaju. Naš mozak je prepametan u tom smislu i kaže – e, ako ovo ne koristim, to troši previše energije, neću da se bavim tim. A to znate u najjednostavnijem primeru – kada mišići atrofiraju.

I onda dolazimo do ključnog pitanja – šta misliš, da li je lakše da se pozabaviš time koji su ti obrasci korišćenja zgloba kuka do sada dostupni i da li oni deluju povoljno na razvoj kapaciteta tkiva oko ovog zgloba sada kada si zdrav/a ili je pametnije čekati da se taj kuk ošteti i onda da prođeš kroz proces rehabilitacije?

Kada dođemo do rehabilitacije, nama treba dosta pomagala. Ako to poredim sa ovim početkom priče, a vezano za bavljenje svojim mentalnim zdravljem – to je kao kada čekaš da toliko padneš da više sama terapija nije dovoljna, nego su ti potrebni i lekovi i pomoć većeg broja stručnjaka, a i sve duže traje.

Kuk – ne samo što će ti biti potrebni meseci da ojačaš sve strukture i postepeno ga ponovo staviš u upotrebu, nego će ti možda biti potrebna operacija, zamena kuka, lekovi protiv bolova, štake, brrrrdo strpljenja + što je veoma moguće, dodatno ćeš preopteretiti drugi kuk. Hm?

Evo jednog malog predloga, procene da vidiš da li znaš da koristiš mogućnosti svog kuka. Ujedno može biti i vežba ili neki početak vežbanja. Obećavam da izgleda lakše nego što jeste, pogotovo ako ste maratonska sedačica kao ja.