Učenje u telu

Pre nekoliko nedelja sam krenula sa kursom Lakši pokret svaki dan koji sam osmislila kao zaokruženi program za učenje primenjene anatomije i biomehanike a baziran na principima učenja u telu i shvatila sam da o tome nisam nikada ništa napisala, pa eto povoda.

Troje ljudi pohađa kurs, a ja, iako uglavnom uživam u većini stvari koje radim, ne mogu da se setim kada sam toliko baš uživala! Vesna, Sanja i Teodora su tri radoznale, hrabre i otvorene osobe! Vauć, kakva sreća je imati priliku da radiš sa takvim ljudima. Iako naginjem kontrolfrikišnesu, ovakva ekipa me brzo obrlati količinom suštinskih pitanja – onih koji ubodu poentu, ali i stvarno brilijantnim (a ne koristim ovu reč olako) povezivanjima!

Krenuli smo sa nešto bazičnijim stvarima: šta su zapravo naša ramena i kukovi, šta najčešće mislimo da jesu, a šta sve jesu, kako da ih zaštitimo, te olakšamo pokret u njima pažljivo razvijajući zapostavljane pokrete i obrasce; učili smo i o disanju – o biomeničkoj ali i biopsihosocijalnoj funkciji disanja; vezi balansa i mehanike stopala; analizirali smo svoje dominantne obrasce kroz izuvanje, hodanje stepenicama (jer je to bila moja januarska opsesija), sedenje, hodanje, stajanje… Uzbudljivo sve, ali tek postaje kako polako napredujemo sa novim idejama i lekcijama.

Dakle, učenje u telu

Ipak, danas sam htela da se malo više dotaknem samo jednog aspekta ovog procesa učenja koji radim na kursu, ali koji se trudim da uvedem na sve časove u JKSu (mada i ostale životne aktivnosti) i koji mislim da bi i vama mogao biti od koristi. To je proces učenja u telu, odnosno pokušaj da razumemo sebe kao telo, nasuprot tome da samo osvestimo telo i radimo sa njim. 

Nedavno sam imala priliku da slušam bas gitaristu Adama Nilija koje je govorio na temu uvežbavanja sluha. Objasnio je kako zapravo baš mali broj nas ima apsolutni sluh i nakon određenog doba ne možemo ni težiti tome da ga imamo. Šta to govori – to govori da zapravo većina nas živi sa nekom vrstom muzičkog daltonizma. Ipak, mi smo i te kako sposobni da muziku slušamo, ali i da u njoj uživamo. Kako je to moguće?

Moguće je zato što nama ni nije važno da čujemo tačne sonične frekvencije tonova, kao što nam nije ni važno da znamo tačnu frekvenciju talasa boja. Ali, mi možemo uživati i da to ne znamo, niti da znamo teoriju koja to objašnjava, kao što ne moramo znati ni nazive mišića da bismo znali kako se osećaju kada ih pomeramo.

Pa šta nam je onda važno? Važni su nam odnosi među tonovima, intervali. Još preciznije, važan nam je osećaj koji stvaraju različiti intervali.

Za potrebe pokreta, ja sam to prevela ovako: važni su nam odnosi između položaja (iliti pokret), kao i osećaji koji oni stvaraju.

Zašto mi je ova ideja toliko važna, možda se pitate…? Važna mi je zato što mislim da postavlja drugačije temelje za bilo koju aktivnost koja uključuje telo.

Temelje koji neće tvrditi da je dovoljno da ojačamo ove ili one mišiće, ispravimo se i popravimo posturu, smanjimo kilograme, masti ili štaveć da bismo se dobro osećali.

Jer ako se fokusiram na kontrakciju kao jednog nekog mišića (što je svakako nemoguće), zanemarujem odnose, vezu sa svim drugim strukturama u telu, kao i silama koje proizvodim u tom slučaju.

Temelji rada u telu takođe oduzimaju neupitni autoritet instruktorima, trenerima, učiteljima, te prenose odgovornost na praktikanta, vežbača, onog koji se ne prepušta već u aktivnosti stalno učestvuje – svojom refleksijom, procenom, pronalaženjem onoga šta mu je potrebno.

Zato takvi temelji treba da osiguraju da je znanje koje se prenosi ljudima ono u vidu alata neophodnih za razumevanje tela, što je bolje moguće i na što strožim naučnim osnovama. A odatle, svako postepeno biva osnažen da oblikuje praksu prema svojim mogućnostima i potrebama.

Ono što je u tom slučaju najbolje, mislim da je što takav način rada – u telu – čini praksu (bilo da svirate instrument ili radite vežbe*) održivijom. Stavlja je u realan kontekst: u naše poslove, zabavu, slobodno vreme, odmor – mi učimo da radimo i budemo u telu ne samo tokom časova ili treninga i, samim tim, znamo kako da osvestimo, prepoznamo i reagujemo kako nam je potrebno.

*Zar nije i sviranje instrumenta vežba pokreta? Samo, umesto isključivo svog tela ili tegova, koristimo neki drugi predmet koji proizvodi karakterističan zvuk?

Ovaj tekst inspirisali su ljudi sa kojima radim, edukacija na kursu Modern Yogi, kao i koncept Embodied Yoga Marka Volša.