Nikada nisam bila sportski tip. Zapravo, veći deo svog života sam provela bez bilo kakvih sportskih aktivnosti. OK, u to ne računam bajs koji sam – imam utisak – vozila svakodnevno od kad znam za sebe. Ali za mene je bajs bio i ostaće (omiljeno) prevozno sredstvo. Nisam bila fan hodanja a vožnja autom po gradu bilo leti ili zimi i traženje parking mesta je moja verzija pakla. Tako da, bicikl, uvek i svuda.
No, vratimo se na temu. Fizička aktivnost mi je bila potpuno strana veći deo života. Nastava fizičkog (kao i dobrom delu drugih učenica i učenika) bila mi je noćna mora toliko da kada sam na kraju srednje čula da ima jedna lekarka koja daje “opravdanja” za celo polugodište ako joj jednostavno kažeš da ti se ne ide na te časove, odmah sam otišla kod nje (bilo mi je krivo što nisam pre znala za nju, mada smo to možda mogli pitati bilo kojeg lekara da smo se setili ranije). I ovo spada u jednu veliku, pa zato i odvojenu temu (kojoj ću se vratiti drugom prilikom). Nastava fizičkog me je užasavala iz više razloga – nikada u svojih 12 godina obrazovanja nisam mogla da “pratim nastavu” tj. lopta me udara u glavu (još uvek imam blagi strah od lopte i drugih letećih objekata), nemam snage da uradim bilo šta gde se zahteva snaga, a gde se traži veština jednostavno ne postoji nikakva priprema, već evo ti radi dok ne uradiš. Ponavljam, problem je ovde mnogo veći (koja je svrha te nastave, za koga je napravljena, ko je sprovodi i s kojim znanjem, kao i u kojim uslovima radi nastavno osoblje), ali njemu svakako nisu doprineli neki nastavnici/ce, profesori/ke, koji su svoj predmet i sebe shvatali preozbiljno (oni kao izuzetno strogi ljudi) ali ne dovoljno ozbiljno da uvide da se deca među sobom razlikuju i da ono što treba osobi A ne radi nužno i za osobu B. Ali, još jednom, vratiću se ovoj temi, pa će biti prilike za dublje analize, jer problem je svakako sistemski a ne individualni. Do svoje skoro dvadesete godine sam imala brdo takozvanih vannastavnih aktivnosti u svom životu, ali nijednu vezanu za fizičku rekreaciju. Delovalo je da me i ne interesuje, ali više od svega mislim da me je ideja užasavala, jer i kada sam probavala jednostavno nije išlo.
A onda sam čula da Beka drži časove joge i da se oslobodilo jedno mesto i da mogu da dođem (joga tada nije bilo milion kao danas, pogotovo u manjim mestima). Bili su to lagani časovi sa dužim zadržavanjem u pozama, opuštajućom atmosferom, relaksacijom i divnim eteričnim uljima. Uživala sam u svakom času i nisam ih propuštala. Smršala sam ozbiljno (iako mi to nije bio cilj) i bilo mi je žao da prekinem sa časovima šest meseci nakon toga zbog selidbe u Novi Sad. Bekina podrška da je moguće vežbati samostalno je zaista značila, ali trebalo je još nekoliko godina časova sa instruktorima da bih otkrila mogućnosti i dobrobiti samostalne prakse i još nekoliko godina da shvatim da “praksa” i nije nužna (iako donosi dosta toga) već da je i jogu i pokret uopšte moguće uvrstiti u svakodnevne aktivnosti, kao i u neke sportske aktivnosti.
Ipak, ni ovo nije tema posta. Ili, donekle jeste. Iskustva sa prvim instruktorkama joge (i da, ovo je bilo vreme pre opšte dostupnosti svemu zvane internet), laganim vežbanjem, razvijanjem pažnje na disanje i na pokrete, razmrdavanjem tela, relaksacijom, nemistifikovanjem i nelupetanjem, pomogla su jednoj inače neaktivnoj osobi da otkrije da je moguće pokrenuti se i u tom smislu a i više. Svega par godina vežbanja joge pomogla su mi da se odlučim da prestanem da pušim i počnem da trčim (ok, posle sam ponovo počela da pušim, ali mi je opet bilo lakše da prestanem zahvaljujući tome). Trčanje mi je bilo nezamislivo, potpuno nezamislivo, ali sam ubrzo istrčala i prvih 10km, pa onda i polumaraton. Sada trčim sporadično, ali sam zato što sam otkrila nešto još zanimljivije – boks! Da, osoba koja se užasava lopte može opušteno da primi udarac u glavu. Dobro, možda ne baš toliko opušteno, ali definitivno jedva čekam svaki naredni trening.
Ovaj post bi mogao otići u nekoliko pravaca – pitanja kvaliteta obrazovnog sistema, pojedinki i pojedinaca koji nam prenose znanje o fizičkom zdravlju, itd. Ipak, poenta danas je da mislim da časovi joge mogu biti sjajna stvar za ljude koji žele da započnu da vežbaju, a nikako ne mogu da se zamisle na često prebrzim, prezahtevnim sportskim treninzima. Kako u jogi nije fokus (barem ne bi trebalo da bude) na tome šta možete da uradite, već pre kako to radite, zašto, kako na to reagujemo, mi zapravo dajemo prostora da (ponovo) upoznamo svoje telo i njegove mogućnosti i granice i da naučimo da s tim radimo. Naravno, puno je joga stilova danas i (pre)često se susrećem sa izrazito intenzivnim treninzima koji u potpunosti zanemaruju ono što jogu razlikuje od klasičnih fitnes treninga (pomenute stvari). Ali to nije razlog da odustanemo. Dosta toga može zavisiti i od instruktorke ili instruktora, a danas su prvi časovi uglavnom besplatni pa možete makar probati i videti da li vam i koliko nečiji pristup odgovara. Budite otvoreni, nekad je potrebno i malo vremena da se priviknemo na nove pokrete.
I na kraju, joga stvarno ne mora da bude za svakoga, možda to i nije za vas. Ali mislim da najviše rastemo kada radimo upravo one stvari koje na prvu loptu nisu baš za nas, kada malo izađemo iz zone udobnosti.