Zašto pomeramo granice?

Često čujem ljude koji kažu da istezanjem hoće da “pomere granice”. Koje granice i zašto? To ovako svako za sebe treba da odgovori. U skladu s tim onda odgovoriti i na pitanje: kako do toga?

  1. Hoću da mogu da dohvatim tanjire koje je neko mnogo viši od mene stavio na visoku policu ili da zavežem pertle stojeći, čučnem, podignem teret s poda, planinarim, preskočim nekoliko stepenika… – nastavite da čitate
  2. Hoću da uradim špagu ili slične poze ne pitam za cenu – ovo verovatno nije tekst za vas, iskulirajte
  3. Hoću samo da se opustim, lajt proteglim i uživam u životu – to odmah i uradite, ne treba vam instrukcija za to, a onda možete da pročitate i ovaj tekst ; )

To kako često zamišljamo ili čujemo da se treba istezati još jedna je od slika društva u kojem živimo. Hoćemo nešto + nemamo puno vremena = vuci, guraj, sili. Heh. Kako vam to ide inače ovako u životu mislim?

Prošli put sam pisala o jednoj drugačijoj perspektivi istezanja i (senzornoj) teoriji koja govori o ulozi nervnog sistema u pokretu. Najkraće moguće: nervni sistem je taj koji nam omogućava da uđemo u neki pokret “dublje” a ne fizičko produžavanje mišića (bar ne onako kako zamišljamo).

Samim tim postavlja se pitanje da li su onda tehnike u kojima se vučemo ili nas neko gura, metod kojim brzo radimo na pokretu ili duuugo puštamo gravitaciju da nas održava u položaju najadekvatnije tehnike za ulaženje u željeni opseg pokreta?

Relevantne sportske institucije prepoznaju čak pet vrsti istezanja, a gde je peta tu je i šesta, koja još uvek nije na listi Američkog koledža za sportsku medicinu. No, pošto imam utisak da je kod nas prepoznata razlika između dinamičkog i statičkog istezanja (kroz pokrete ili zadržavajne) hoću da se pozabavim ovim razlikama između aktivnog i pasivnog istezanja.

!Upozorenje! Pasus sa malo štreberskijim informacijama!

Pasivno istezanje podrazumeva da za ulazak u opseg pokreta koristimo spoljašnju silu (kajš, elastičnu traku, zid, a najčešće gravitaciju). Aktivno istezanje od nas očekuje da sila dolazi iznutra (i to ne kao mistično iznutra – #silajejakautebi pozz za star wars fanove), već koristeći kontrakciju mišića. Tu se sad još razlikuju i dva pristupa, jedan koji za istezanje koristi kontrakciju suprotne mišićne grupe i drugi koji radi na ko-kontrakciji (takozvano istezanje sa otporom). Na kraju, tu je i PNF/MET tehnika kojoj se pripisuju razna magična svojstva ali koja je zapravo upitna po efektivnosti na duge staze i bezbednosti.

Kao što volim da ponovim, nismo mašine jer se ne sastojimo od delova – tj. ne možemo se baviti jednim delom a da se ne bavimo još nekima. Dakle, istezati jedan mišić zapravo ne znači istezati samo jedan mišić: već uključiti i nervni sistem, vezivna tkiva samog mišića i ona na nekim sasvim drugim krajevima tela. Dodatno, da li nam istezanje treba istezanja radi ili možda tražimo i neku funkciju?

I umesto da odgovorim, nastaviću s pitanjem (jer znate vi da razmišljate za sebe): Ukoliko 

  • Želimo da užemo u dublji opseg pokreta od onog koji trenutno možemo
  • Želimo da to uradimo sa osećajem lakoće, sigurnosti
  • A pritom da bismo u tom opsegu mogli nešto i da uradimo: zadržimo se, pokrenemo dalje, ponesemo neki teret (šta će mi rame koje može da dodirne plafon ako ne mogu ni tanjir da uhvatim)

Da li onda hoćemo pasivno istezanje u kojem nas neko gura, vučemo se ili puštamo gravitaciju da radi umesto nas? Kako naš nervni sistem reaguje na to, kako vezivna tkiva? Da li možemo podići nešto – neki predmet, sebe?

Ili hoćemo aktivno istezanje, snagom koju trenutno imamo, koje je sporo i postepeno i traži od nas da poštujemo proces u kojem otkrivamo šta nam je sve potrebno da bismo taj pokret izveli (kosti, mišići, vezivna tkiva) da bi nervni sistem prepoznao pokret kao bezbedan, lak, siguran?

Eksperimentišite: Želim da preskočim 2-4-6-8-10 stepenika – gde mi je granica prijatnosti, gde mi je granica kontrole, gde mi je granica iz koje mogu da se podignem i nastavim sa koračanjem? Da li mogu stepenik da preskočim u špagi i koje granice sam tako pomerila?

!!! Naglašavam i da nisam protiv pasivnog istezanja, često ga primenjujem i uživam u njemu, ali ne koristim ga kao metod ulaženja u dublji opseg pokreta (niti želim da ga promovišem tako).

P.S. Kao i uvek – pozivam vas na razgovor! Ovaj tekst je pojednostavljena verzija raznih teorija jer želim da potaknem na razmišljanje svakog ko želi više da se kreće a ne da pokažem šta sve ja znam. Ali, ukoliko želite da pametujemo zajedno, imate pitanja ili komentar, pišite mi!

P.P.S. Ovde i ovde ima još štreberskih informacija.