Sećate se da sam nedavno najavila da ću ovog leta više deliti sadržaja pa sam podelila Majin tekst? A sećate se da sam pre nekoliko meseci pisala o fenomenu “ispravljanja” ovde i ovde?
Danas iz oba razloga delim još jedan tekst. Tekst fizioterapeuta Toma Džesona pod nazivom “Upright and Uptight” prevela je i prilagodila moja koleginica Jelena Filipović na svom blogu a ja sam je zamolila da prenesem ovde. Prenosim ovaj Jelenin prevod jer sam i sama htela da ga prevedem ali me je Jelena preduhitrila, ali!, to ne znači da ne preporučujem njene autorske tekstove. Za sad ovo jer sam i ranije otvorila temu, ali preporučujem da bacite pogled i na druge stvari koje Jelena radi!
Kada smo počeli da govorimo jedni drugima da se ispravimo? Držanje iz perspektive istoričara
Korseti i druga restriktivna odeća koja je “pomagala” održavanje posture u željenom položaju
Po istoričaru Sanderu Gillmanu instrukcije da stojimo uspravno imaju koren u vojnom drilu iz 16. veka, a do kraja 18. veka su dobile šire značenje. Držanje je postalo način da se osoba transformiše u nekog drugog, kao i način da se sprovodi disciplina.
Ove ideje su prešle u civilni život tokom 18. veka. U 19. veku stav je postao blisko povezan sa zdravljem i bolešću, sa trendovima kao što je švedska gimnastika, uvodeći ideju idealnog stava i patološkog stava – kifoza, lordoza, ravna leđa, naginjanje nazad. Srednja klasa je naročito trošila novac na knjige samopomoći koje su ih učile kako da stoje uspravno. A uz ideje o bolesti, idu i ideje o moralnosti. Do sredine 19. veka linija između držanja i moralnosti je postala potpuno zamagljena.
Do kraja 19. veka držanje koje je iz vojnog ušlo u civilni život, postalo je natopljeno značenjem ne samo o disciplini, već o zdravlju i bolesti, moralu i propadanju.
Ljudima 19. veka u njihovim naporima da sede i stoje uspravno pomagali su kruta formalna odeća, kao što su korseti, jakne, kao i uspravan, manje udoban nameštaj. Do kraja 19. veka odeća i nameštaj su postali manje restriktivni. Ovo je odslikavalo širu ideološku promenu u društvu, ka većoj opuštenosti i udobnosti. Bilo je povezano sa usponom konzumerizma: opušteni ljudi koji traže zadovoljstvo kupuju više stvari. Tako su korseti namerno zamenjeni širokim haljinama, dok su tvrdi nasloni stolica u dnevnim sobama zamenjeni udobnim sofama. Kao rezultat toga ljudi su počeli da se povijaju i krive.
Američka glumica Klara Bou u “flapper” haljini
Kako nijedna kulturna promena ne ide bez izazova, mnogi ljudi su se borili da zaštite tradicionalne navike i prakse od uspona konzumerizma i popuštanja discipline. Držanje je postalo neka vrsta bojnog polja za kulturni protivudar koji je trajao do hiljadu devetsto pedesetih: rat za držanje. Protivudar se sastojao od beskrajnih medicinskih i moralnih argumenata za dobro držanje, čija su ciljna grupa bila deca i njihovi anksiozni roditelji. Držanje je postalo fokus priručnika za roditelje i 1890. za polovinu dece se smatralo da imaju abnormalne krivine kičme. Do 1920. škola je postala glavno mesto za korekciju držanja. Američki koledži su počeli da fotografišu i ispravljaju držanje. Po nekima, korišćenje škola kao bojnog polja za rat za držanje bila je motivisana željom da se na mlade ljude primeni disciplina.
Mis savršene posture 1956.
U ovim opuštenijim vremenima etikecija više nije bila kredibilni argument za održavanje dobrog držanja, pa je medicinska opravdanost korišćena umesto toga. Držanje je bilo viđeno kao važan deo dobrog zdravlja, a telo predstavljeno kao mašina koju bi trebalo držati u poravnanju. Za povijanje i grbljenje je rečeno da ograničava organe da funkcionišu najbolje što bi mogli. Vežbe su postale glavni metod korekcije i u Americi su se oslanjali na nemačke, švedske i vojne sisteme vežbi koji su naglašavali držanje tokom devetnaestog veka. Veza između držanja i moralnosti se nastavila, a možda i pojačala. Jedan doktor je prijavio da loše držanje ukazuje na prepredene ljude, kukavice i kriminalce.
Jedan način kako su ljudi ovo shvatili je da su povezivali loše držanje sa slabošću kakraktera i nedostatkom samokontrole. Vidimo istu logiku i danas kada su diskusije o gojaznosti u pitanju.
Nemački lekar Moric Šreber je strahovao od efekata industrijeske revolucije na zdravlje i moralni razvoj dece pa je stavio ove stvari na njihovu glavu.
Neki smatraju da je glavni pokretač ove medikalizacije profesionalni interes. Medicina i srodne discipline su počele da uvode držanje kao način da povećaju društvenu važnost sopstvenih disciplina.
Savremenom oku najneprijatnije iskrivljenje ove istorije je povezivanje držanja sa nacionalizmom ili rasnom superiornošću. Evropska rasna nauka je to koristila da pokaže kako su istočne rase slabije i korumpiranije.
Ove ideje se u ekstremima nalaze u Evropi, Rusiji i Kini, gde su fašistička, staljinistička i maoistička društva eksplicitno povezivala držanje sa svojim različitim političkim projektima. Neki marskisti* su videli uspravno držanje kao „moralnu ortopediju ljudskog dostojanstva“, a fašizam ga je video kao odliku arijevskog natčoveka.
Na kraju je prevladao liberalni konzumerizam i opušten stav. Povijanje, nekada novo i buntovno, je postalo toliko uobičajeno da je najmoćniji čovek na svetu, Barack Obama, redovno sedeo u Ovalnom kabinetu sa nogama na stolu.
Džejms Din izgleda da nema fotografiju na kojoj sedi “uspravno”.
No bez obzira na sve, držanje je i danas aktuelna tema. Većina knjiga iz fizioterapije mu posvećuje barem nekoliko pasusa, i dalje se obraća pažnja na držanje školske dece, a često se i u javnosti pokreću teme koje se bave uticajem tehnologije, sedenje za kompjuterom i gledanje u mobilni telefon, na držanje.
___
*autor teksta kaže “marksisti” što implicira na to da je ova ideja sastavni deo teorije marksizma, što nema veze s istinom. Autor se poziva na sekundarnu literaturu koja koristi sekundarnu literaturu da citira stavove Ernesta Bloha što je problematično (Anica)