Zlatokosin princip

Iako sam napravila ovaj ultimativni kutak za štreberisanje, ove nedelje mi je teško bilo i da učim i da pišem i da mislim uopšte (sa selfijima je bilo lakše). Kombinacija najtoplijih letnjih dana, početka sezone cvetanja ambrozije, PMS i frust oko traženja prostora za studio su me baš izmorili… No, obećala sam nastavak i smogla poslednji gram snage da sastavim tekst, pa da krenemo.

***

Prošli put sam nabacila da ću pisati o tome kako se mišići razvijaju, ali evo nekih osnovnih principa i za ostala tkiva. Iako je priča kompleksnija od ovoga, ipak se držim svog zadatka da tekst svedem na jednu stranu i podelim korisne ali naučno-osnovane informacije.

Da bi se tkiva razvijala potrebno je izlagati ih izazovima. U mehanici ti izazovi su opterećenja, a za tkiva (koja su živa stvar) potrebno je poštovati i još neke principe.

Isto kao što sam pisala o postepenom ali kontinuiranom izlaganju nervnog sistema izazovima, uz poštovanje granica, sličnu ideju treba imati na umu i kada govorimo o mišićnoskeletnom sistemu.

Volfov i Dejvisov zakon govore nam o tome kako se ljudska tkiva prilagođavaju u odnosu na opterećenje/stres kojim ih izlažemo. Zlatokosin princip (nisam ja izmislila, iako bih volela da jesam) govori nam nešto o tome da bi stres imao pozivitne efekte (eustres) a ne štetne (distres) potrebno je da ta opterećenja budu baš taman (ni premala – podopterećenje, ni prevelika – preopterećenje).

Ipak, da bi se tkiva razvijala, potrebne su im još neke stvari. Potrebno je da opterećenje kojem izlažemo tkiva bude progresivno, tj. da stalno stvaramo nove i nove izazove kojima ćemo stimulisati rast. Ovo mi je posebno važno da naglasim za sve koje se bave jogom i rade stalno iste položaje misleći da je dovoljno. OKOK, možda i jeste, ali dovoljno za šta? Za razvoj tkiva sigurno ne jer kada naviknemo na jedno opterećenje ono praktično postaje premalo (podopterećenje) i može prouzrokovati distres.

Pored toga (i opet baš bitno za neke joga prakse), treba imati na umu da opterećenje mora biti optimalno da bismo imali pozitivne efekat – eustres. Međutim, optimalno nije apsolutna već relativna kategorija. Ne samo što zavisi od svake pojedinačne osobe i njenih tipičnih obrazaca opterećivanja, već i od toga koje efekte želimo da proizvedemo/koje fiziološke adaptacije.

***

Ako osnažuješ mišić kroz progresivno opterećivanje, postaće jači, otporniji (a ne kraći, čak će pre postati duži kroz sarkomerogenezu 😉 ). Kada se govori o kostima situacija je slična – postaće otpornije, a ne sabijenije (a ako im bude previše, slomiće se). Tako je i sa vezivnim tkivima: neće postati duža izlaganjem vučnim silama (što je mehanička definicija za istezanje) nego će postati otpornija.

Međutim, nije svako opterećivanje jednako (ili: neka opterećivanja su jednakija 😉 ). Ko se seti teksta od pre koju nedelju koji je vezan za različite vrste istezanja biće joj lakše, ko ne, neka baci pogled.

A onda sledi pitanje: da li je pasivno istezanje predstavlja optimalno opterećenje? Koja ili koje vrste istezanja bi povoljnije uticale na naša tkiva da budu otpornija? Podsećam, optimalno nije apsolutna vrednost, pa tako odgovor može zavisiti od toga da li se spremate za maraton ili ste odlučili da krenete sa rekreacijom nakon 20 godina sedentarnog života. Treba imati na umu i nekad prestravljen nervni sistem i brojne druge faktore…

Da li nam ove informacije govore nešto o tome šta je pravilno/nepravilno ili bismo radije preusmerili priču na pravilno za šta i za koga?